miroje

ДРАГИША

А лепо нисам хтео да дирам човека.  Фино га изабрали за предсеника Уставног суда. Добро њему, добро његовима, предмети се слажу и слабо се решавају. А господин путује. Кажем, не бих га дирао да није отишао за Јерменију. Шта булазни овај. Какав председник? Каква Јерменија? Полако. Све ћу вам полако казати.

Једне вечери, фамилија већ легла, на ТВ-у ништа. Бар да је пало неко хапшење или не дај боже самоубиство па да слушам полуписмене „аналитичаре“ како врше реторску велику нужду по грађанима, а оно: НИШТА. Седнем ти ја. Где би друго ако не за комп, мало да видим шта има. Паде ми напамет да упоредим стручне квалификације судија уставних судова из земаља источног блока са њиховим западним колегама.

Онако благо русофилски настројен, очекивао сам да су браћа са Истока прави доктори наука, Платони, и томе слично, а да су западњаци углавном плагијатори, компилатори и тако то. Одем на веб страницу нашег уставног суда (ко нема ништа паметније нека види http://www.ustavni.sud.rs/) и то у део где су наведени линкови уставних судова других земаља, и заређам у провери стручних референци председника тих судова, као и осталих судија који са њима раде. Након што сам одмах пао у несвест од председника уставног суда Албаније, неког лика који се зове Басхким Дедја (Bashkim Dedja) који је као са 23 године постао судија у окружном суду у Тирани, а са 28 судија Апелационог суда у Тирани, бацих се на македонске судије. Тамо је извесни бивши омбудсман, бивши партијски помоћник министра и партијски тужилац, успео да постане председник уставног суда, али то је све ђус без вотке.

Дођем ти ја тако до председника Уставног суда Јерменије. Човек се зове Harutyunyan Gagik ( јерменски: Հարությունյան Գագիկ) и рођен је 1948. По занимању је: ПАЗИ САД-  дипломирани економиста. Након што је обнашао више партијских функција, у марту 1999. године му паде напамет да брани докторат из области правних наука, дакле у 51-ој години. Разуме се, човек није од јуче, или боље да кажем да је председник Уставног суда своје државе равно 15 година, односно од 1996 године. Некако му од тог периода датирају „стручни“ радови. Да ствар буде гора, изгледа да је од 1997. године члан „Венецијанске“ комисије.

Потом се бацих на изучавање биографија судија уставних судова западних земаља, а ту сам работу брзо обуставио, јер сам схватио да тамо са функцијама нема шале. Све редом доктори правних наука, милион објављених радова и шта све не. Након исцрпљујуће вечери уз животописе судија уставних судова, дођем ујутро у канцеларију, и причам колеги за овог дипломираног екеномисту из Јерменије, који на неку варијанту већ 15 година столује уставним судом. Сити се исмејасмо, ал што каже Манда у неком филму: „Није лепо смејати се туђој несрећи“. Таман ти ја заборавим и на судије и на Јерменију, и на млађаног председника уставног суда Албаније, и на докторате под старе дане, кад из медија сазнах да је за новог председника уставног суда Србије изабран Драгиша. Знам да је раније био судија, чуо сам да се бавио привредним правом. 

Презиме Слијепчевић. Каже биографија на сајту суда да је рођен 1955 године. Даље се наводи да је „Звање магистра правних и економских наука стекао је на Привредној академији Самосталног и недржавног Универзитета у Новом Саду фебруара месеца 2006. године. Докторирао је на Правном факултету Универзитета у Београду маја 2009. године.“

 Кад тад нисам умро, нећу задуго.  Драгиша, шта ми то радиш? Како сам се само смејао горе наведеним странцима, прозивао што су под старе дане решили да завршавају образовање, а сада ово. Магистар са 51 годином. Доктор у 54-ој. Е Драгиша, Драгиша. Добро, рекох себи ајд да му нађем дисертацију, да видим шта је писао, ко му је био ментор и тсл. Једва сам нашао његов рад под насловом: „Правни аспекти реорганизације стечајног дужника“. Нисам прочитао па не могу да судим, видим да му је ментор био Мирко Васиљевић, декан београдског правног. Али све напред наведено би остало између мене и моје знатижеље, да ових дана нисам на сајту Уставног суда прочитао вест у којој се, између осталог наводи: „Делегација Уставног суда, коју чине председник Суда др Драгиша Слијепчевић и судије др Агнеш Картаг – Одри, др Боса Ненадић, мр Милан Марковић и др Оливера Вучић, борави од 26. до 28. априла 2011. године у посети Уставном суду Републике Јерменије. Током посете делегацију Уставног суда примиће председник Уставног суда Републике Јерменије Gagik Harutyunyan.“.

А тако ћемо Драгиша. Ја се смејем а ти да путујеш. И то у Јерменију. Са још 4 судије, међу којима је и Милан Марковић, брат Јелене Триван. Предмети стоје. Уредно фиокирани, далеко од светлости, да се не укваре на столу, а ти путујеш. Нисам хтео да те дирам, Драгиша. Нисам хтео да досађујем, али сам си ме провоцирао. Ем ти суд и судије ништа не раде, ем слушате вођу са Андрићевог венца више од рођених жена, ем сте полуквалификовани за посао који радите (част изузецима). Ал што се ја нервирам и једим. Кад су те и новинари оставили на миру, и нико много не задиркује за очигледне грешке и пропусте, што се ја сикирики. Е па Драгиша из следећих разлога:

 -          зато што си као последњи послушник прихватио измене прописа на основу којих се бирају судије и тужиоци и тиме ПРИХВАТИО ДА ТИ ОДНЕСУ БАР 800 ПРЕДМЕТА СУДИЈСКИХ ЖАЛБИ  ИЗ СУДА!!! 

-          зато што већ 17 месеци ниси донео одлуку по иницијативи за оцену уставности Статута АПВ;

 -          зато што сте најспорији суд у Србији; 

-          зато што сте о изменама закона о јавном информисању одлучили јако касно – довољно да се у Србији спроведе аутоцензура; 

Кажем поново. Нисам хтео да те дирам. Ал ко ти је крив кад путујеш.