miroje

ПРАВО

Никада нисам мислио да ћу доћи у ситуацију да критикујем патријарха.

Чак сам са прекором у мислима читао бројне примере сукоба између световне и црквене власти. Нисам осуђивао ни онда када је пет малолетника прстом показало на епископа који то није био према њима. Нисам ни јавно ни тајно критиковао епископа који је са милешевског трона подржавао бившег самодршца. Ћутао сам и нисам осуђивао.

Само да се зна.

 Ни вечерас не осуђујем. Сада расуђујем.

Адвокат сам, па ми је у стилу и опису радног места да се позивам на право и устав. Човек сам, и стога ми је у опису људскости да не нападам онога који даје своје здравље и живот за циљ.

Било који циљ. Не мора да буде узвишен. Само да је људски, и да је циљ.

Данас, после тридесетједну годину од мог рођења, браним једног човека са којим се не слажем и браним његову борбу за циљеве са којима се не слажем. Браним га јер је човек. Говорим у његово име јер он брани свој циљ. 

Чуо сам у суботу како са бине обавештава да од тога јутра престаје да храни и крепи своје тело, и како ће у томе истрајати док не оствари свој циљ.

Кроз ум ми пролете мисао: „Зар се због тога одричеш себе? Зар због идеје и циља сам себи постајеш непријатељ?

Нисам разумео. Испрва.

Признајем, његова порука ме је збунила.

Два дана касније, док тај човек лежи и покушава да истраје, почеше да се шире гласови о његовом циљу и његовом избору.

Први глас је туп и глуп. „Замолио га је да обустави свој штрајк“.

Даље се понављају још тупљи, и још нељудскији. Питају се: ОДАКЛЕ МУ ПРАВО?

Лажни пророци људске душе говоре да је нерационалан.

Књиговође рачуна дневне политике углас и снажно: ТАКО СЕ НИШТА НЕ ПОСТИЖЕ.

Али ипак, он иде ка циљу. Он каже, до краја. А такав крај нас све подједнако чека. 

И како су понављачи првог гласа били гласнији, пробуди се у мени сав адвокатски гнев па себи у стомак сасух: ОН НА ТО ИМА ПРАВО. 

Сетих се Устава.

Каже, у члану 56. да свако има право да, упућује петиције и друге предлоге државним органима, а да због тога не може да трпи штетне последице.

 Члан 23. је изричит и наводи да је људско достојанство неприкосновено те да су сви дужни да га поштују и штите, а у члану 68. да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.

Па шта је онда овим гласовима? Зашто вичу? И зашто је са тим гласовима он кога зовемо Светим. Шта је његову монашку душу натерало да грди човека који лежи. Откуда он да пита оно што свештен човек не пита никога?

 Буни се против штрајка? Онда не разуме.

Не одговара му начин борбе? Онда се сврстао.

Док куцам ово није ми тешко.  Тежина наступа нешто после. Када човек схвати да је скептичан према трону српског принца.

Ипак, он греши. И према ономе који лежи. И према мени који га не подржавам али га браним. И према народу коме се обраћа. 

Греши. А његову грешку гласови носе. Не људи. Гласови бивших људи. Оних који би да бирају и циљ, и начин, и болницу и лекара.

Они који би волели да он истраје. 

Нека вичу гласови.

Неће још задуго, то свако у овој малој кући зна.

Али нека оставе њега да бира.

Чини ми се да зна куда је кренуо.